Живопис цркве Св. Тројице у Сопоћанима представља један од најимпресивнијих фрескоансамбала у византијском сликарству. Дело необично даровитих сликара, који су на монументалан и узвишен начин дочарали средњовековном вернику личности и доживљаје из хришћанске историје, данас подједнако задивљује својим племенитим колоритом и савршеним цртежом. Настале у другој половини XIII века, сопоћанске фреске ремек су дело и врхунац једног класичног стила чије су основне категорије биле хармонија и лепота. Њихов ктитор, краљ Урош I, подигао је своју задужбину и гробну цркву по угледу на претке: олтар са проскомидијом и ђакониконом, певнице уз поткуполни простор, капеле уз припрату. Накнадно су затворени простори између капела и певница, па једнобродна грађевина са куполом споља одаје утисак тробродне. У овим бочним просторима, као и у спољној, отвореној припрати са звоником, подигнутој у доба краља Душана средином XIV века, радили су мање даровити сликари који сведоче о разноликим стилским струјањима и локалним радионицама активним у животу српске средњовековне државе. Iстраживања манастирског комплекса као и конзерваторско-рестаураторски радови почели су 1975. и трају до данас.